Da li ste se ikada zapitali zašto vaše dete ponekad burno reaguje, a ne ume da objasni zašto?
Većina roditelja se suočava sa istim izazovom — dete oseća mnogo, ali ne zna da prepozna, a još manje da imenuje ta osećanja.
Razumevanje osećanja nije urođeno — to je veština koja se uči.
A upravo roditelji imaju ključnu ulogu u tom procesu.
Šta su osećanja i zašto su važna?
Osećanja su naš unutrašnji kompas. Ona nam pomažu da razumemo sebe i svet oko nas. Kada dete nauči da prepozna osećanja, ono uči da razume šta mu se dešava i kako da reaguje na zdrav način.
Za odrasle je to često samorazumljivo, ali za dete, osećanja su kao boje koje se tek pojavljuju na paleti – mora ih prvo upoznati da bi moglo da slika njima.
Emocionalna pismenost je sposobnost da prepoznamo, imenujemo i izrazimo osećanja, kao i da razumemo tuđa.
To je temelj emocionalne inteligencije — veštine koja direktno utiče na samopouzdanje, odnose i mentalno zdravlje.
Kako deca uče o osećanjima
Deca uče kroz model. To znači da najviše uče posmatrajući vas — način na koji vi reagujete, govorite, smirujete se, izražavate tugu, radost, bes…
Ako roditelj pokaže da su sva osećanja dozvoljena, ali da nisu sva ponašanja prihvatljiva, dete uči da emocije nisu „dobre“ ili „loše“ — već da svaka ima svoju svrhu.
Na primer:
Tuga nas uči da se opraštamo.
Bes pokazuje gde su nam granice.
Strah nas čuva od opasnosti.
Radost nas povezuje sa drugima.
Najčešće greške roditelja (nesvesno naučene)
Roditelji često, želeći da zaštite dete, zapravo mu otežavaju da razume osećanja. Evo nekoliko primera:
„Nemoj da plačeš, nema razloga.“
„Ma nije te to uplašilo!“
„Nemoj da se ljutiš, nije lepo.“
Takve poruke detetu poručuju da je njegovo osećanje „pogrešno“ — pa ono uči da ga potiskuje.
Umesto toga, detetu treba dozvoliti osećanje i usmeriti ponašanje.
Na primer:
„Vidim da si ljut jer brat nije hteo da ti da igračku. To je u redu. Hajde da vidimo kako možemo da to rešimo.“
Tako dete dobija dozvolu da oseća, ali i model kako da to izrazi.
Primeri iz prakse
1. Dete od 3 godine baca igračke kad se naljuti.
Roditelj često reaguje kaznom.
Ali bolje je reći:
„Vidim da si ljut. Umesto da bacaš igračke, hajde da udariš jastuk ili da zajedno dišemo dok bes ne prođe.“
2. Predškolac plače jer drug nije hteo da se igra s njim.
Umesto „Ma nađi drugog!“, bolje je:
„Znam da te to rastužilo. I ja bih bila tužna da me neko odbije. Hoćeš da nacrtamo kako se osećaš?“
Kroz ovakve reakcije dete uči da su osećanja normalna i da mogu da se izraze na siguran način.
Praktični saveti za roditelje
1. Imenovanje kroz svakodnevne situacije
Koristite svaku priliku da govorite o osećanjima — u saobraćaju, kroz priče, crtaće ili knjige.
„Pogledaj, zeka je tužan jer mu se pokvario bicikl. Šta misliš, kako se sad oseća?“
Kada dete nauči da povezuje izraze lica, ton glasa i situacije sa određenim osećanjem, postaje sigurnije u svoje emocije.
2. Koristite emocionalne kartice ili crteže
Vizuelni materijal pomaže deci da prepoznaju osećanja.
Nacrtajte ili koristite slike lica (srećno, ljuto, uplašeno, iznenađeno…) i razgovarajte o njima.
„Kada si se ti poslednji put osećao ovako?“
„Šta bi ti pomoglo da se bolje osećaš?“
Ove jednostavne igre razvijaju emocionalni rečnik i empatiju.
3. Modelujte sopstvena osećanja
Deca uče kroz vas. Kada kažete:
„Umorna sam i malo nervozna, treba mi pauza.“
– vi učite dete da je u redu prepoznati i izgovoriti osećanje, umesto da ga potiskujete.
Tako postajete emocionalni model.
4. Koristite knjige i bajke
Knjige su odličan alat za razgovor o emocijama.
Zajedno sa detetom analizirajte likove:
„Kako misliš da se Pepeljuga osećala kada su je sestre odbacile?“
„Šta misliš, šta je princ osetio kad ju je ponovo video?“
Deca lakše razumeju tuđa osećanja nego sopstvena – i tako kroz druge, zapravo upoznaju sebe.
5. Igrajte igre „Kako se osećaš?“
Napravite porodičnu igru: izvucite papirić sa osećanjem (radost, strah, ljutnja, stid…) i oponašajte to lice ili situaciju.
Deca se zabavljaju, a istovremeno uče neverbalne znakove emocija.
6. Validirajte emocije
Umesto da ih umanjujete, priznajte ih:
„Razumem da si tužan jer si izgubio igračku. To stvarno zna da bude teško.“
Validacija smanjuje napetost i gradi poverenje.
7. Pomozite detetu da pronađe strategije
Kada dete prepozna osećanje, sledeći korak je naučiti ga šta da uradi sa tim osećanjem.
Na primer:
Kada si ljut → duboko udahni, broji do 5, nacrtaj bes.
Kada si tužan → potraži zagrljaj, reci da ti treba uteha.
Kada si srećan → podeli radost sa drugima.
Kako znati da dete napreduje?
Znak da dete razvija emocionalnu pismenost je kada:
koristi reči umesto fizičkih reakcija („Ljut sam!“ umesto bacanja igračke);
prepoznaje osećanja kod drugih („On je tužan jer si mu uzeo kocku“);
traži podršku („Zagrli me, plače mi se“);
razlikuje osećanja od ponašanja („Bio sam besan, ali nisam udario“).
Uloga roditelja – emocionalni vodič, a ne sudija
Vaš zadatak nije da kontrolišete detetova osećanja, već da ga naučite kako da ih prepozna i izrazi bez štete.
Dete ne mora uvek biti „veselo“ — ono mora naučiti da je svako osećanje prolazno i bezbedno kada je prihvaćeno.
Deca ne uče o osećanjima kroz moralne lekcije, već kroz odnose.
Najbolji način da nauče da imenuju osećanja je da ih neko čuje, vidi i razume kada ih proživljavaju.
Budite ta osoba — roditelj koji ne gasi emocije, već ih osvetljava razumevanjem.
Jer kada dete nauči da razume svoja osećanja, naučilo je najvažniju lekciju u životu – kako da razume sebe.
FAQ – Često postavljana pitanja
1. U kom uzrastu dete počinje da prepoznaje osećanja?
Već oko 2. godine dete počinje da razlikuje osnovne emocije – radost, tugu, bes i strah. Imenovanje dolazi postepeno kroz razgovor i model roditelja.
2. Šta ako dete ne želi da govori o osećanjima?
Nemojte forsirati. Umesto direktnih pitanja, ponudite igru, crtež ili priču. Deca često kroz simboliku lakše izražavaju emocije nego rečima.
3. Kako pomoći detetu koje burno reaguje?
Umesto kazne, ponudite smirivanje i razumevanje. Kada se dete smiri, razgovarajte o tome šta se desilo i kako može drugačije sledeći put.
4. Da li dečaci teže govore o emocijama?
Zbog društvenih očekivanja često da. Zato je važno od ranog uzrasta normalizovati izražavanje svih emocija i kod dečaka i kod devojčica.
5. Kako da dete nauči empatiju?
Empatija se razvija kroz iskustvo – kad dete oseti da je i ono shvaćeno. Učite ga da primećuje kako se drugi osećaju i da na to reaguje s pažnjom.