Adaptacija na vrtić: Zašto dete koje se „lepo adaptiralo“ posle par nedelja počinje da plače?
Roditelji često osete ogromno olakšanje kada njihovo dete prvih dana u vrtiću uđe bez suza i rado učestvuje u igri. Međutim, posle dve ili tri nedelje, iznenada – počinje plač, odbijanje i grčevito držanje za roditelja.
Tada se nameće pitanje:
„Da li je moguće da je moje dete prvo bilo odlično, a sada se odjednom ‘vratilo unazad’?“
Odgovor je: da, moguće je. I zapravo – vrlo je uobičajeno. To je prirodan deo procesa koji se zove adaptacija na vrtić.
Šta zapravo znači adaptacija na vrtić?
Adaptacija na vrtić nije jednokratan događaj, već proces. U tom procesu dete prolazi kroz više faza dok ne stekne osećaj sigurnosti u novom okruženju.
Na početku, mnoge bebe i mala deca ne pokazuju otpor jer su radoznala ili još nisu u potpunosti svesna da je razdvajanje od roditelja dugotrajnije. Tek nakon nekoliko dana ili nedelja počinju da shvataju da je vrtić deo svakodnevnice.
Tada se javljaju suze, protest i traženje dodatne sigurnosti – ne zato što se dete „pokvarilo“ ili „nazadovalo“, već zato što tek sada obrađuje novu rutinu i razume posledice razdvajanja.
Zašto dete počinje da plače posle par nedelja?
Postoji nekoliko razloga zbog kojih se ovo dešava:
Odložena reakcija – Dete tek kasnije uviđa da boravak u vrtiću nije prolazna stvar. Njegov mozak sada povezuje: „Mama i tata odlaze svakog jutra, a ja ostajem.“
Iscrpljenost – Prvih dana dete funkcioniše na talasu adrenalina i radoznalosti. Posle dve–tri nedelje novi ritam (ranije buđenje, boravak u grupi, nove aktivnosti) može ga umoriti, pa reaguje kroz suze.
Testiranje sigurnosti – Kada dete shvati da se u vrtiću oseća relativno sigurno, počinje da „testira“ koliko su odrasli postojani. Plačem proverava: „Hoće li mama i dalje doći po mene? Hoće li vaspitač biti tu za mene?“
Razvojne faze – Separaciona anksioznost (strah od odvajanja) prirodno se javlja između prve i treće godine života. Ako se poklopi sa početkom vrtića, suze su još izraženije.
Primer iz prakse
Jedna mama je ispričala:
„Prve dve nedelje sam bila presrećna – moj sin je išao u vrtić bez problema. Onda je odjednom počeo da plače i da me ne pušta da odem. Bila sam očajna i mislila da nešto nije u redu u vrtiću.“
U stvarnosti, dete se zaista dobro snašlo, ali tek kada je shvatilo da je razdvajanje stalno, pokazalo je svoje emocije. Sa podrškom vaspitača i roditelja, suze su postale sve ređe, a nakon mesec dana dete je opet ulazilo sa osmehom.
Šta roditelji mogu da urade?
Budite smireni i dosledni
Deca osećaju roditeljsku nesigurnost. Ako roditelj pokazuje strah, dete ga preuzima. Kratko i mirno pozdravljanje najbolja je rutina.Verujte vaspitaču
Ako roditelj ima poverenja u osobu kojoj ostavlja dete, i dete to oseti. Vaspitač je ključan saveznik u adaptaciji.Razgovarajte sa detetom
Iako je malo, dete razume poruke poput:
„Znam da ti je teško, ali vaspitačica će biti sa tobom dok se igraš, a ja ću doći po tebe posle ručka.“Pripazite na odmor i rutinu kod kuće
Umor i neredovan san dodatno otežavaju adaptaciju. Stabilan raspored odmora kod kuće olakšava snalaženje u vrtiću.Dajte detetu vremena
Suze ne znače neuspeh. Adaptacija na vrtić je proces koji može trajati nekoliko nedelja, a kod neke dece i mesecima.
Zašto suze nisu znak neuspeha?
Plač nije znak da dete ne voli vrtić ili da se ne može adaptirati. To je način na koji mala deca izražavaju emocije i traže sigurnost.
Roditelji često kažu: „Ali plakalo je svaki dan – znači da mu je loše!“
U stvari, suze mogu značiti upravo suprotno – dete se oseća dovoljno sigurno da pokaže svoje emocije.
Upravo kroz te emocije i podršku odraslih, dete uči da svet može biti sigurno mesto i van kuće.
Ako se dete posle par nedelja od „lepe adaptacije“ iznenada rasplače, znajte da to nije nazadovanje, već deo procesa. Adaptacija na vrtić je put pun uspona i padova, ali svaki korak vodi ka većoj samostalnosti i sigurnosti deteta.
Umesto da se uplašite, posmatrajte suze kao signal: dete se razvija, uči i traži sigurnu luku – a vi i vaspitač ste upravo ti koji mu je pružaju.